Ovanca san od života
Sve san platija
Sa valižon od pokore
U kraj san se iskrca
Pa bi tija sad odanit
Stat i smirit se
I otvorit stare škure
Pa odmorit se.
Di si sada moja vilo
Da mi te je vidit sad
Ko zna ko je sritan s tebon
Kada nisan bija ja.
Kad bi moga vratit vrime
S tebon bi ostarija,
More bi sa kraja gleda
Ne bi svitom plovija...
(Carla)
Tu di jesan
Tebe je opeka život
Sagorija ti je dušu
Pa si sama ruzina
Šta struže i boli.
Zaboravija si smij
i ne vidiš lipotu
Samo tamnu sjenu
Priko svega stavjaš.
A ja ne mogu grezo
Jer mi duša cvita
I bolidu me friži
Od ruzine tvoje.
(Carla)
Za novi design bloga zahvaljujem čoviku koji se zamaskira pod linkom DALmata
Izložba sa Šufita
16.03.2010. utorak - 15:35
Kad sam prije par godina napisala Ovaj post na blogu, tada je udruga bila samo u planovima. Od onda se mnogo toga iskristaliziralo, a dio toga i realiziralo.
Drago mi je što mogu reći da je od moje ideje nastala udruga koja okuplja (malu ali vrijednu) šačicu ljudi željnih očuvanja tradicije, ljudi koji su svoje slobodno vrijeme utrošili u kreativno druženje i koji imaju tako dobre ideje da ih je gušt čuti i znati da takvi ljudi postoje.
To su ljudi koji se ne sastaju da bi prepričavali isprazne priče, nego uz smijeh i glazbu usput nešto korisno i uradili.
Za mene osobno je od čakule sa prijateljicama još draže ćakula dok jedna žena plete kukicom, druga izrađuje zlatovez, treća šiva na stroju, četvrta izrezuje uzorke za vezenje…. Ja sam se stavila na peto mjesto, ona koja izrađuje tradicionalne nošnje Kaštela i Splita kao suvenire na lutkama.
Imamo i jednog počasnog člana koji nas je udomio i koji nam pomaže pri realizaciji naših početničkih aktivnosti.
Još nije naučio ništa o zlatovezu, ali za početak zna držati okvir i iglicu pa ga držimo za ravnopravnog člana društva.
Udrugu smo nazvali Gušt i želimo naše druženje protekne u guštanju.
Nedavno sam bila u prilici organizirati izložbu na temu kulturne baštine, točnije ideja je bila izložiti starinske predmete sa šufita (tavana), da vidimo što su to imali naši stari prije 100 godina, s kakvim su se predmetima služili, i što im to više nije trebalo pa su odložili gore da im ne smeta.
Dočekala sam prvi sunčani dan, pronašla drvene skale i pravac-obiteljska kuća mojega oca.
Na šufit odavno nitko nije zalazio pa me bilo strah da se nije ugnijezdio šišmiš ili nedaj bože miš, pantagana.
Ali sreća ničeg živog gore nije bilo a ja sam bila toliko zaokupljena svime viđenim da sam zaboravila na vrijeme. Najradije bih sve ono što sam zatekla u ogromnom kovčegu bila ponijela sa sobom doma.
Već sam prije desetak godina spustila dolje neke vrijednije stvari poput zbirke Goetheovih knjiga tiskanih na njemačkom jeziku 1926 godine, knjiga o arhitekturi na češkom i romana na talijanskom jeziku.
U ovom “naletu”sam pokupila još nekoliko knjiga koje su se raspale od starosti. Među njima je bio i jedan priručnik o njegovanju zdravlja. Otvorila sam na poglavlju pod nazivom “Kakovu hranu mora čovjek jesti?”
Način izražavanja i riječnik je zaista specifičan pa ću prenijet za vas dvije rečenice…”Čovječje se tielo neprestano mienja. Iz tiela se izlučuje disanjem ugljik I vodik, ustroji, naročito mišice, mu se sveudilj troše, koža se neprestano ljušti, kosa naraste, te opet izpada, dapače nokti se opet obnavljaju.”
Ja sam inače osoba koja drži do ljubavi, ali ovaj moj predak je dokaz da nam je to urođeno.
Naime, poviše teksta o hrani piše njegovim rukopisom, citiram “…ljubav za djevojke jest najbolja hrana; duševna I tjelesna…”
Drago mi je što imam priliku pozvati na izložbu sve ljude dobre volje, sve blogere kojima Split nije daleko, pa makar oni bili u udaljenim gradovima, neka dođu, ako imaju nek donesu sa sobom neki stari predmet ili neka pošalju fotografiju ako je predmet prevelik za nositi.
Fotografije možete poslati na mail:
traversa7@gmail.com do kraja tjedna, a otvaranje izložbe je 24. 3.(srijeda) u 19 sati na Gripama, Matice hrvatske 16.
Oni blogeri koji su sudjelovali na foto izložbi prošlog ljeta znaju kako će nas naći, a oni koji ne znaju slobodno nek mi se jave na mail pa ću im podrobnije objasniti.
Ne radi mi doma internet pa u trenutcima slobodnog vremena prekopavam po ladicama, policama, fasciklama. Ima materijala za čitanje, za slaganje ali i za bacanje...
Ali neke uspomene jednostavno ne mogu bacit pa ih skupjan ka vjeverica...
Evo jedna štorija koju san napisala odavno i to u jednome dahu, a pošto je bila duga, sićan se da san do kraja jedva izdržala bez zraka.
Štorija o na` n
U maloj vali kraj Splita
Di moja me zibala mati
Ja čuja san valova pismu
I galebe di dozivju se.
Dok bija san malen i bos,
Trča san po cilon mistu
Nikad ni pomisli nisan
Da ti si kraj mene, tu.
A bila si smišna i mala
I tvoji me volili nisu
Jer bija san nikor i ništa
Tek mali susidov sin.
Kad rivon si prošla kraj mene
Srce mi prvi put puklo
I ruke san pružija tebi
A ti me ni vidila nisi.
Samo si nestala u mrak,
Ni slidit te nisan moga
A život me odnija dalje
I friži su postali rane.
Vrime je prošlo ka brime,
Na meni tragove vidiš
I gledaš me nakon par godin
Di klecan pod pogledon tvojin.
Za me je ostalo isto,
Tvoja lipota i jubav za tebe
Ka da san sada tek posta čovik
Prid svojon vilon iz snova.
Opet si prošla kraj mene
Al pogled san ukreja tvoj
I zna san odma da i ti.
Sa srcon si čekala na me.
I zazva san ti lipo ime
A ti si zastala samo,
A dalje su nan ruke rekle
I oči ča su nan sjale.
Projdimo skupa po rivi
Nek vidi nas cili svit,
Da sriće i za nas još ima
Ča dugo smo čekali mi...
(Karla)
...I opet se švercam za napisat post, ali šta mogu, danas je prvi sunčan dan nakon kišurine a ubije me ono sivilo i ne mogu ništa radit kad nema sunca, nema vedrine...nemam odakle iscrpit energiju...
Nastavi li se ovakvo loše vrime uvest ću u svoj život kategoriju Zimski san. Ionako su mi sve funkcije zamrle...
...ako vi čekate, uljepšajte svoje misli i povirite stranicu dobre vibracije, tamo sam sa svojih ..nekoliko slikica... u gostima kod našeg dragog blogera
